Svakoga jutra
kroz prozor gledamo,
drhtimo od straha.
I čekamo;
da iskopčaju
struju,
vodu, 
telefon, 
plin…..

O Bože,
tko još treba takvu slobodu?
Bolje je izgleda bilo 
– biti rob, 
nego živjeti
u društvu
u kojem najveću
snagu i moć
ima – bogati snob. 

Svakog dana
poštu pregledavamo,
i sami sebe
prečesto zavaravamo
da bismo sretniji bili,
kad ne bismo poštara
neko vrijeme vidjeli.

A onda, opet, 
ako pismo ne preuzmemo,
već par jutara kasnije,
gadno se iznenadimo.
„Sve je pravomoćno!“
I presuda,
i ovrha,
i obustava s plaće!
Pravosuđe je ono
koje je postalo svemoćno. 

Društvo koja se Aparat zove,
ukralo nam je osmijeh, 
i samo nam se plače, 
Vlastodržac je krivac
koji nam je ukrao snove. 
Sanjali smo zivot dostojan čovjeka,
jutro u kojem se budimo s osmijehom,
večer u kojem smireni odlazimo na počinak, 
dan u kojem se ponosimo svojim djelima!

A što dobismo? 
Tek čir na želudcu, 
borbu s tuđim podsmijehom, 
i bez plaće – radni učinak. 
Blokirane račune, 
hipoteke, 
kamatne obračune.

Razne utege
oko vrata, 
koji nas svakim danom
sve više guše. 
Borimo se, 
ne damo se,
izlaze tražimo, 
a svakim danom
sve nas više ruše!

Do kada ovako?
Pitamo se,
dok gledamo svoju prosjedu,
neobrijanu bradu. 
Stojimo u redu,
na blagajni,
gledamo ljude 
kako sitniš broje.
Svi imaju grčeve na licu,
od bola i tuge,
jer nam nesposobni –
budućnost kroje!